МИ ЗАЈЕДНО ЗАИСТА, ЗАИСТА МОЖЕМО И МОРАМО СВЕ

У суботу, 15. маја 2010. године, на Светски дан породице, представници Завичајног удружења Срба «КОРИЈЕНИ», придуружили су се многобројним родољубивим организацијама - чланицама «Српске мреже» и посетили две вишедетне породице у Сомбору. А посету трећој породици из Чонопље заказали смо за следећу седмицу. Ово је био наш први корак до Породичне шетње 2010. године! Охрабрила нас је и вест из Ниша и инспирисала да нешто слично као новоосновано Удружење „Сретење“ и ми организујемо у нашој средини. Наш први корак, као што се из фоторепортаже може видети, био је корак у блато, јер је Господ благословио наше салаше и њиве обилатом кишом, али то је дало још једну додатну димензију нашој посети као и боље разумевање..

Желели смо да упознамо породице које су прави хероји нашег доба. И успели смо! Упознали смо прво породицу Милоша Тодоровића и његове супруге Јованке. Они живе у удаљеном салашарском насељу Шапоње са троје мале деце. Супруга Јованка је глувонема али најрадосније створење Божије које смо имали прилике да упознамо. Дивно је васпитала своју децу јер по плодовима се види да су бистра, послушна, скромна, вредна и поштена. Гордана је први разред, Драган четврти разред (рођен је у сред НАТО бомбардовања на шта су сви посебно поносни), а Драгана је шести разред основне школе. Отац Милош их сваког дана води пешке или на бициклу у школу у Чонопљу. Дочекали су нас на крају асфалтираног пута, а до њиховог салаша води пола километра старог земљаног пута. Чланице наше делегације кренуле су у сандалама и штиклама, али нас је Милош спасао јер је понео пар гумених чизама. Тодоровићи живе срећно у малој трошној кућици на салашу, имају једну краву, добили су недавно и нешто пилића и пачића, земље имају врло мало али немају машине за обраду па добијају кукуруз од аренде, а иза кућице крије се једна мала али врло уредна башта са органским поврћем. Милош је или незапослен или ради физичке послове по суседним салашима, онда када га позову, а посла има све мање јер се све више користи механизација. Супруга Јованка чува децу и одржава домаћинство, прави одличан сир који продаје само по поруџбини јер се ради о малим количинама. Деца су вредна и помажу, а кад нема кућних послова играју фудбал на ливади или пецају на оближњем каналу. Пошто смо први пут дошли људима у кући, понели смо неке ситнице са собом. За њих је сваки поклон био право одушевљење и сви смо осетили неко олакшање, са сузама у очима. Сазнали смо да Драгана воли да чита књиге, али их нема баш пуно. Сазнали смо да Драган воли рукомет и спортове па су му патике из сомборског „Борелија“ увек добродошле. Гордана је одмах пригрлила своје другаре из кутије – пилиће, и рекла да би највише волела једну велику фотографију да украси собу у којој сви укућани живе. Они и не знају али велика породична фотографија их већ чека на нашем столу, и током следеће наше посете планирамо једно лепо дружење уз рибљи паприкаш на њиховом скромном салашу. Они воле село и воле децу.

Мало смо се задржали на салашу из објективних разлога, тако да смо каснили код наших суграђана Властимира и Данијеле Мерл. Њихова деца су извиривала на све стране, и на прозор и на врата, а док се нисмо попели на последњи спрат њихове зграде, и блато са ципела је нестало. Они су седмочлана породица која се издржава, мање-више, од једне инвалидске пензије. Како су нам сами више пута рекли, за њих је најважније у животу да су деца здрава. Сви су радосни, поносни што их има пуно, и жале што их нема још више! Жао им је што држава ограничава помоћ до одређеног броја деце, али их то не спречава да увек буду доброг расположења. Славе Светог Николу као породичног заштитника, а супруг који је имао великих здравствених проблема данас углавном пеца и уме да прави занимљиве украсне предмете за кућу. Супруга Данијела је мајка-домаћица и кад има посла спрема по кућама да додатно заради за школске уџбенике и остале неопходне ствари. Сва деца солидно уче, немају већих проблема, једино Предраг треба да поправи оцену из енглеског, тако да смо му одмах обезбедили бесплатне часове. Он има 11 година, старија сестра Ванеса 14 година, брат Владимир 12 година, а млађи од њега су Вања са 9 година и Ана са 7 година. Они немају башту и свеже поврће пошто живе у двоипособном стану на врх зграде, а градска кухиња која је недавно престала да ради, била им је велико олакшање у животу. Сад не знају шта да раде, па морају да се „сналазе“. Сва деца покушавају да нам објасне колико олакшање за њих значи један џак брашна. Њима дневно треба 4 киле хлеба. Данијела је одмах почела да прави мекике за децу и госте иако смо ми претходно били почашћени домаћим салашарским хлебом и слатком водом са бунара. Пошто ни они на зиду нису имали лепу и велику породичну фотографију, потрудили смо се да направимо добре кадрове, а ви процените како ће то да изгледа кад се урами. Од ове породице смо сазнали да деца ни у школи нису сигурна, а да је наше целокупно друштво некако „изгубило живце“ и разумевање за децу, а посебно за многобројну живахну комшијску децу. Шта се то десило са нашим друштвом кад су постала друштвено пожељна искључиво упарена „аутистична“ деца и то по могућности мушко и женско? Прегледали смо играчке најмлађих чланова породице Мерл, добро научили њихова имена и договорили смо се да се чешће виђамо.

Овом акцијом желели смо да покажемо да Срби могу јединствено и координирано у истом дану у више десетина градова у Србији и Републици Српској да изађу на социјалну мобу! Ми смо свој део задатка испунили, и у договору са нашим новим пријатељима, којих ће временом бити све више, чинићемо то и убудуће, али очекујемо од јавности да утиче на државу да и она своје „две лопте“ приложи. Приликом ове акције сазнали смо да у Сомбору од недавно не ради народна кухиња и да неће радити у току летњег периода што је отежало живот многим породицама и појединцима који су од ње зависили. Сазнали смо и податак да су школски уџбеници неподносиво скупи, не само многодетним породицама, већ свим породицама уопште, а поготово што школе улазе у неке чудне договоре са књижарама, уместо да директно наручују од издавача. За тај рабат се може купити ужина.

Која год српска родољубива организација, парохијска заједница, приватни предузетник или појединац желе да нам се придруже у даљим акцијама и помогну вишедетне породице у Сомбору и околним сомборским селим – добро дошли су! Ми заједно заиста можемо све.

Више информација можете добити у нашим просторијама у Српској читаоници сваког дана од 10 до 12 часова или путем телефона: 062/277-527.

Информативна служба
Завичајног удружења Срба "КОРИЈЕНИ"