Давид Кецман Дако, песник и прозаиста, есејиста, књижевни, ликовни и позоришни критичар рођен је у Рајновцима, код Бихаћа, 28. септембра 1947. године.
У свет књижевности улази као гимназијалац, 1966. године, објављивањем песама у листу Млади дани (Врбас), те за време студија савременог српског језика и југословенске књижевности у листовима Младост, Индекс, Зрењанин и у часописима Улазница и Поља.
Прву књигу песама Реч на леду објављује у Сомбору 1976. године. Аутор је деветнаест књига песама (Претпоноћни воз, Ноћни риболов, Распад мозаика, Зидари светилишта, Трептај, Небески гласник (хаику песм), столетне вода ...), прича (леђа), књиге лирске прозе Калем, Озарје, Сам као суза, тамнину ...) и романа-мозаика Кад дуња замирише.
Запажен је као стваралац за децу и младе. Књиге Сањам, сањам чаролије (песме и приче), Хоцке и Нећко, даљинама преко света и Неко само тебе тражи.
Предавао је српски језик и књижевност (1971-1974.) У Риђица, селу на српско-мађарској граници, у близини Сомбора, а од 1974. године је професионални новинар.
Члан је Друштва књижевника Војводине од 1980. године.
Уређивао је омладински лист Покрет (1974-78.), Био је члан уредништва сомборског часописа Домети, уредник области културе и образовања у Сомборски новинама и на таласима Радио Сомбора. Сарадник многих југословенских листова и часописа, Радио Новог Сада, Радио Београда, Радио Сарајева и Радио телевизије Нови Сад. Члан је уредништва суботичког часописа Луча од оснивања 1992.
Награђиван је на књижевним конкурсима листова и часописа. За приче, награде Политике (Београд), Ослобођења (Српско Сарајево), Гласа српског (Бања Лука), за есеј, часописа Улазница (Зрењанин), за поезију, награде просветног прегледа (Београд), Наше речи (Лесковац), часописа Одзив ( Бијело Поље), на Фестивалу Истина о Србима (Градишка, Република Српска), Фестивала песника за децу Булка (Црвенка); добитник је Дипломе и Сребрне повеље за најбоље новинске репортаже на Интеренационалном фестивалу репортаже (интерфере, Сомбор).
Награду Искра културе Културно-просветне заједнице Војводине (сада Завод за културу у Новом Саду) добио је 1988. године.
Превођен је на мађарски, словеначки, италијански, пољски, словачки, русински и македонски језик. Уврштен је у многе антологије и зборнике песама за одрасле и за децу.
Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.
